Врати ми 200.000 еура.

Ја спадам у ону групу људи који редовно губе своје ствар, и ако се деси да којим случајем налетим на неки динар, ја се не сагињем, јер имам ту несрећу да после тога изгубим дупло више него што сам пронашао. Тако да паре на улици заобилазим у шируком луку. Има неких људи који се обрадују кад нађу туђу ствар, те се одмах залете да је врате свом власнику, надајући се да ће за узват добити бар, велики осмех и искрено хвала.  Мећутим није увек тако.  У јавности је већ популарна пича о „поштеној келнерици“, која је радећи у кафићу, сасвим случајно пронашла торбицу са огромном количином новца. Тај новац са којим је могла себи да приушти стан у центру Београда и мали градски ауто, истог момента је вратила свом власнику, а он ју је за учињено добро дело частио са хиљаду динара. Тог тренутка „поштена келнерица“ је постала „разочарана келнерица“, до душе са једном хиљадарком више у свом џепу. Поводом овог догађаја реаговао је и министар полиције Ивица Дачић, који је обећао да ће келнерицу запослити при М.У.П-у, Србије. Моја баба је увек говорила да се добра дела исплате, али у овом конкретном случају нисам сигуран, мислим да би се већина људи ипак задовољила само са хиљаду динара. Слична ситуација се догодила и мојој мајци, када је у џепу од панталона које је претходно купила у секенд хенду пронашла пет еура. Истог момента је одлучила да врати новац власику радње. Ја сам је ја искрено  саветовао да то не чини, јер исти тај власник није однео панталоне на хемиско чишћење, што је требао да уради, а да је урадио и сам би пронашао новац. Међутим као и све мајке које не слушају савете своје деце, она ипак одлучи да учини добро дело и врати новац. Након неколико дана сам је упитао шта се десило на крају,да би ми она онако зачуђено рекла да је паре вратила власнику и да јој је једва, хвала рекао. Шта је друго и требала да очекује од господина, да је узме у загрљај, да је подигне у вис, да зове редом људе мобилним и да каже како је једна жена била толико љубазна да му врати паре, за које он није имао појма да постоје.  Једно је сигуро, а то је да су супер хероји одавно нестали, а и ако постоје онда је то само у неким прашњавим стриповима. Вероватно је и њима досадило то, што њихова добра дела више нико не цени, те су одлучили да нас напусте. И онако не примају плату зато што су хероји.

Мећутим неки се ипак повремено врате у неког од нас, чисто да нас са времена на време подсете, да се добра дела ипак исплате.

Урбане легенде (Спасилац Жома)

Сви људи би хтели да се покажу пред светом на било какав начин, био то леп гест или неко ватрено батињање, све зависи од човека до човека, али и од тога да ли се прича, прича у првом лицу или у трећем.  За приче у првом лицу ретко кад посумњамо, док већина људи као и ја, мислимо да у причама из трећег лица има више неистине него истине. И њих обично зовемо „урбане легенде“. „Урбане легенде“ су јако популарне код младих, јер они и несхватајо живот толико озбољно колико њихови родитељи, па им тако неке приче дођу и реалне. Једна од најпопуларнијих „урбаних легенди“ јесте она о Жоми, сељаку из Тополе који је једног дана спасио готово пропали лет у иностранство.

Каже: Чекам ти ја на аеродрому у Београд лет  „Београд-Чикаго“, чекам ја чекам и пушим цигару за цигаром, узбудио се да видим бели свет. Након неколико тренутака чујем ти ја на онај малечни звучњак неки женски глас који каже „МОЛЕ СЕ ПУТНИЦИ ДА УНИЂУ У АВИОН“

Бацим ти ја цигару, уватим торбе, шта све нисам понео, од удице до микроталасне, други ти је свет тамо, шта ја знам. Таман што сам ставио ствари у оне мало шифоњерче, узмем ти ја да прочитам новине и тако седим и читам, кад оно чујеш на онај мали звучњак оно женско гласче и вели „МОЛЕ СЕ ПУТНИЦИ ДА ИЗИЂУ ИЗ АВИОН“, шта да радим, изиђем ти ја из авион и запалим још једну цигару, кад етети онај исти глас каже да поново униђему у летелицу. Ништа бацим ја цигару једва два дима извуко и вратим се. Таман отворим новине да видим ко је умро на овако предиван дан кад Жома иде у бели свет, опет се раздра онај звучњак који нас моли да изиђемо. Почињем полако да се нервирам кренем да палим цигару, кад оно опет вели да униђемо, бацим ти ја и ону не запаљњну цигару униђем и решим више да не изиђем, кад енети опет она моли. Изнервирам ти се ја и доватим ону слушкињу мало је протресем па јој речем;“ какав је бре то безобразлук час униђи час изиђ, нисам бре ја овца па да ме теро ко кад стигне. Кад она поче да ми се извињава; „Јао Жомо извини молим те ја не знам шта је ово, напио се пилот па нема ко да управља с летелицу“.Како се бре напио, да ти дам мало овег пасуља ће да га отрезни час посла, ма какви Жомо, ајде ако оћеш ти да нам помогнеш да управљаш са авион до Чикага па ће овај ваљда да се отрезни до тамо. Пристанем ти ја није ми први пут, уђем у ону кабину изведемо оног пилота да прилегне мало да одмори. Бацим ја поглед на шал таблу кад тамо триста дугмића, знам да се само користи два, три оно остало ти украс. Седнем ја вежем се, убацим у прву, одврнем прозор избацим лакат упалим машину, бацим поглед у ретровизор кад оно авион ради крилима горе-доле. И тако је Жома спасао путнике осуђене на пропаст.